Putopisi:

Pisma iz Avganistana

Pismo br. 2

Dragi moji,

Da nastavim sa pricama iz Nepricave!
U ovih par dana doziveh prosvetljenje vezano za razlicite stvari koje su deo Afghanistana i Afghan kulture,
a koje se direktno ticu mog bivstvovanja u istom.
Vi koji me dobro poznajete, znate koliko lose stojim sa j***nom piletinom.
Ovde je ona na repertoaru bar jednom dnevno, za rucak ili veceru.
Znajuci sta me ceka, psiholoski sam se pripremio na ovu jezivu cinjenicu,
ali danas sam dosao i do nekih saznanja na koja nisam bio spreman!
Elem, s obzirom da je danas pala prva kisa posle dobrih sedam meseci
(sto je lokalno stanovnistvo proslavilo visestrukim klanjanjem u svim Dzamijama zahvaljujuci Allahu
na svojoj velikodusnosti), iz onih (u prvom pismu) ranije pomenutih otvorenih kanalizacija isplovise sva g***a israna
u poslednjih dve nedelje sto je celokupnom ugodjaju dalo posebnu draz.
Klinci sretni sto se nivo vode podigao dobrih 25 cm. ceo dan nisu izlazili iz kanala veselo se brckajuci,
a ja shvatih tuznu i surovu istinu da isti ti kanali sluze kao sjajan izvor hrane kokoskama i patkama.
Mislim da cu postati vegetarijanac!!!

Onda saznah i to da ceo Jalalabad bruji o tome da sam neka vrsta “ex specijalca” koji je na ko zna kakvoj tajnoj misiji.
Ovo “ceo Jalalabad” nije zezanje jer ovde se vesti sire kao kuga, i zamenjuju ne postojanje televizije i radija.
Jedini problem je u tome sto za dva dana u Mazar - I - Sharrif -u ima da stigne prica da Collin Powel licno
sljaka za Intersos, kao sto se najcesce desava kod pokvarenih telefona.
Kako je do svega doslo?
Cim su me prvi put videli, impresionirani mojom visinom (za njih sam inace div),
skontase u svojim glavama da sam j***no ozbiljan igrac.
Onda je stigao poziv od Komandira odbrane grada licno,
koji je zeleo da rucamo i upoznamo se bolje pricajuci o tipicnim muskim stvarima
(kako se bije zena kandzijom na 150 nacina, uticaj Christian Dior - a na razvoj dizajna burki i feredza,
koje je g***o najbolje za ishranu kokosaka... ), sto je bilo sasma dovoljno da ovi ludaci povezu 1 i 1 i dobiju 3,
odnosno da sam ja ustvari otisao kod njega da bi mu objasnio “neke stvari”.
Jos uvek traje moje razuveravanje da nemam nikakve veze sa vojskom.
Kad ce to skapirati, bog zna! Insha Allah, skapiraju jedan dan.

Likovi su takvi da se nezna da li je gore raditi sa onima koji govore nesto engleskog, ili pak,
sa onima koji nemaju veze sa zivotom.
Prvi (misleci da govore Engleski “do jaja”) nakon tri reci pocinju da klimaju glavom misleci da su skapirali sve,
pri cemu im celokupna koncentracija i fokus obe mozdane polutke odlazi u roku od jedne mili sekunde u nepovrat.
Na kraju kad ih pitas sta treba da urade, obicno te gledaju belo ne znajuci da li je to bilo pitanje ili konstatacija.
Druga grupa me slusa pomno verovatno umiruci od smeha, meni,
koji nogama i rukama pokusavam da im objasnim sta mi treba,
kazu mi “Yes, Mister”, okrenu se i odu na isto mesto odakle su i dosli,
i ne shvatajuci da sam im ja nesto rekao sto bi trebalo da urade.
Npr. juce smo primili Izvestaj o sigurnosnom stanju u regionu, u kojem nam je receno da je sve OK. ali
da skrenemo paznju strazarima da drze kapije zatvorene i da svako tolko kibicuju na ulicu (sigurnost, j**i ga).
Odmah nakon sto sam im rekao sta treba da rade, oba moja strazara ostavise otvorenu kapiju i odose da popiju caj.
Kad su me videli kako bljujem vatru na njih, skoro izvrsise samoubistvo sto su me doveli do tog stadijuma,
ubedjeni do kraja da nisu krivi nego da je sve bilo pitanje nesporazuma
(verovatno izazvanog mojim losim engleskim i isto tako losom pantomimom).

Juce sam isao na veceru kod jednog od lokalaca (vec znate da nema odbijanja vecere i rucka),
gde sam na kraju cele seanse koja traje celih tri sata zdranja bio ponudjen Hashishom licno proizvedenim
od strane njegovog tate (by the way, ovde svi puse Hashish, i to mu dodje kao rakija kod nas).
Ne zeleci da se domacin uvredi (j**i ga) uzeh par dimova i kroz veselo cavrljanje
shvatih da se ne radi o cistom Hashishu vec o specijalitetu koji se pusi samo kad dodju cenjeni gosti,
a to je mix Hashisha i osusenog skorpijona.
U malo se ne izbljuvah po gazdi, uz opravdanje da sledeci krug Hashisha
moram preskociti zbog dijareje koja me muci zadnjih par dana
(najbolji izgovor koji mozes naci u Jalalabadu je dijareja ili, sto je cesce za letnji period - Malarija).
Mozete misliti kako to izgleda? Baja vas ponudi dzokavcem a vi mu mrtvi ‘ladni odgovorite “ne, hvala.
Znate, upravo sam prelezao malariju pa ne bih da brljam previse!”
Na kraju veceri, ceo dogadjaj se zavrsio pokazivanjem licnog naoruzanja koje gazda ima,
gde ocaran mojim znanjem da rasklopim kalasnjikov, on pozele da mi ga i pokloni,
gde ja uz izgovor da imam dijareju te zbog toga ne mogu da ga uzmem ostavih gazdu u rebusu.
Za sigurno moram pronaci drugaciji izgovor za odbijanje oruzja.
Ako imate ideju, pisite!!!

Kao sto vidite, brzo ucim, a koristim u isto vreme i priliku da vam svoje znanje ne sebicno prenesem,
jer nikad se ne zna kad mozete zaglaviti u Afghanistanu (poslovno, turisticki... ).
Stoga ocekujem salve zahvalnica sa vase strane u sledecih nekoliko dana.
Nisam ja skroman momak - samo udrite!!!

Puno pozdrava (Mirra Bahni),

Mister “Very Good” Branko, US NAVY SEALS (just one kid) - Ser.

nastavak uskoro... .